Dragi naši, pred vama je prvi deo serijala kojim ćemo se osvrnuti na prethodnu godinu koja je donela mnogo novina, izazova i strahova i koja je za Komovce počela uobičajeno radno. S obzirom na činjenicu da je danas teško fokusirati se na pozitivno i ,uopšte, misliti o nečemo što nema veze sa Coronom, jako nam je drago što bar na ovom virtuelnom papiru možemo da se setimo kako je svet izgledao pre samo godinu dana. Tokom prva dva meseca se putovalo veoma jednostavno i to van granica naše zemlje, Corona je za većinu i dalje bila samo pivo, a svakog ponedeljka u kancelariji naše organizacije održavali su se sastanci sa našim volonterima.

Sastanci su organizovani čak i onda kada nije bilo novih vesti i onda kada se nisu planirale buduće aktivnosti jer je KOM 018 uvek imao i imaće otvorena  vrata za sve one koji žele da budu deo neke lepše priče. Soba za sastanke je često bila mala za sve koji bi došli tog ponedeljka da se prijave za učešće na nekoj akciji ili za neki trening ili razmenu, a početkom prethodne godine je takvih prilika bilo puno. Uveliko su se rezervisale karte, planirala su se putovanja i učesnici su se sa mentorima  pripremali za nove avanture.

Tokom januara putovali smo u Italiju i Albaniju gde smo organizovali dva internacionalna treninga i mladi iz Srbije su imali priliku da se druže sa svojim vršnjacima iz Italije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Severne Makednonije, Albanije, Grčke, Bugarske, Gane i Argentine.

U narednim mesecima predstavnici naše organizacije putovali su u Belgiju, Češku, Severnu Makedoniju, Crnu Goru. Organizovali smo partnerski sastanak za projekat “It’s Time! – Chapter 2”, prisustvovali smo sastanku koordinatora čije je organizator bio Erasmus + Sport, učestvovali smo na regionalnom forumu “Dani dijaloga”, organizovali smo međunarodno takmičenje u Karl Popper debati kao i finalnu konferenciju u okviru projekta “Hate Fighters in Action”.

I sada iz ove perspektive gledamo na taj period kada je bilo moguće organizovati jedan trening ili nekoliko kreativnih radionica koji su upotpunosti odgovarali potrebama mladih – to je ono što nam najviše nedostaje. Naš tim je godinama rastao i menjao i prilagodjavao svoj način rada zbog mladih koji su sa nama radili i učili. Nedostaje nam uloga omladinskih radnika i trenera, ne zbog radionica koje traju sat vremena ili zbog lične satisfakcije već zbog mladih kojima probudimo svest o nekom problemu i koje podstaknemo na razmišljanje i razgovor čak i tokom pauza i slobodnog vremena. Iz naše prakse smo videli da je potrebno svega nekoliko dana da mlada osoba prepozna neki svoj talenat ili da se oslobodi nekog straha i prevaziđe barijere. Sve naše aktivnosti, pored bavljenja određenom temom, podrazumevaju i blizak mentorski rad sa našim volonterima i učesnicima. Najviše se upoznajemo i vežbamo naučeno tokom druženja u pauzama između radionica i radnih dana. Jedva čekamo povratak naših volontera i spremamo im mnogo novih prilika kako bismo nastavili gde smo stali, napunjenih baterija i željni novih iskustava i znanja.